User:Zoupan/Vojihna

Vojihna (), was a Serbian nobleman that rose through the ranks and became one of the most acclaimed military commanders of Stephen Uroš IV Dušan of Serbia during the Serbian Kingdom and Empire (1331-1371), he was titled Caesar (Kesar), hence, he is mostly known as Caesar Vojihna.^[1]

When Stephen Uroš IV Dušan of Serbia, called Dušan the Mighty, was crowned Emperor of the Serbs and Greeks at Skopje on 16 April 1346, he also crowned his son Uros as King, and among his royal members and nobility he appointed Simeon Uroš, Jovan Asen, Jovan Oliver and Ivaniš Berislavić as Despots, and Dejan Dragaš, Branko Mladenović as Sebastokrators, and Grgur Golubić, Preljub and Voihna as Kesars.

In the southeasternmost part of his Empire, Dušan appointed Voihna as Emperor in Drama.^[1] Not far, to the west, lied Serres.

He married his daughter Jefimija, to Uglješa Mrnjavčević, (the son of Vukašin Mrnjavčević) which he put at the command of the Serres fortress.^[1] This boosted the power of Vojihna, who would later govern the region alongside his father-in-law.^[1] It is not known how much power Vojihna had in the Serres province, although he most likely had the ambitions of putting it under his control.^[1]

Immediately after Dušan's death, his wife Empress Helena was found in Serres.^[1] She started to exert her imperial control on the region.^[1] This surely was against the goals of Vojihna and Uglješa, which would later on trigger armed conflicts.^[1] How the Empress ended up in Serres and started to rule it is unknown, it exists sources saying she was in the region staying away from the harsh winter in the north, just when her husband died.^[1] As she was energetic and smart (although not so talented), she might have foreseen the crumbling of the Empire, and sought to rule this region.^[1] If this version is correct, Vojihna and Uglješa were obliged to work for her as they had done to Dušan, although as the future will tell; with less enthusiasm and fidelity.^[1]

In 1357 he helped her repell an invasion by Matthew Cantacuzenus, the son of the former Emperor.

• Jefimija, married to Uglješa Mrnjavčević^[1]

• http://lib.duth.gr/dl/10097282.pdf
• www.rastko.rs/drama/savremena/sevarlic/sevarlic_propast.html
• www.scribd.com/doc/54147238/25/Rift-within-the-Dynasty
• scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0352-57169755025D
• www.rastko.rs/istorija/loza_nemanjica/fajfric-svloza_5.html

No, sada idu događaji koji su bili daleko bitniji od ovih sukoba sa Simeonom. Već je rečeno da je carica Jelena za svo to vreme gospodarila serskom oblašću. Odmah nakon smrti svoga muža, cara Dušana, ona se shodno tadašnjim običajima zamonašila pod imenom Jelisaveta, ali iz političkog života nije imala nameru da izađe. Poznavajući njenu ulogu još za Dušanovog života, stiče se utisak da je ovoj veoma odlučnoj ženi politika bila velika strast. Osim što je gospodarila Serom (videli smo da tamo nije bila primljena sa oduševljenjem od strane kesara Vojihne i njegovog zeta Uglješe Mrnjavčevića), ona je aktivno učestvovala i u radu državnog sabora u Skoplju (1357.) kada je Urošu data podrška od strane vlastele. Ona je tada bila značajan politički činilac, tako da je i njena podrška Urošu i te kako značila. Stoga nije tačna konstatacija koju je o njoj dao Jovan Kantakuzen. "Majka mu pak Jelena niti prista uz sina niti uz devera Simona, nego sebi odvoji mnoge gradove, okruži se dosta znatnom silom, i poče vladati sama za se, te niti na koga napadaše niti kome pomagaše." Tu je Kantakuzen bio neobjektivan, jer niti je Jelena izdvojila sersku oblast van Uroševe vlasti, niti je hladnokrvno posmatrala Simeonove pokušaje da od njenog sina, Uroša, otme carski presto. Ona jeste bila u Seru, ali je priznavala Uroševu vrhovnu vlast i aktivno mu pomagala u odbrani njegovog prava od Simeona. Međutim, imala je i ona svojih muka u Seru. Najpre zato što to nije bila izvorno njena oblast, već je ona nju preuzela neposredno nakon Dušanove smrti. Naravno da to nije moglo biti pravo kesaru Vojihni, koji tada vladao Dramom i njegovom zetu, koji je po svemu sudeći zapovedao u serskoj tvrđavi. Njih dvojica su imali iste takve planove, ali ih je carica Jelena preduhitrila, pa su sada Vojihna i Uglješa, umesto da zapovedaju celom oblašću, postali Jelenini podložnici. S druge strane, Jelena je tada bila već i monahinja (Jelisaveta) pa je i taj njen duhovni položaj sa aktivnim učešćem u političkom životu bio pomalo neuobičajen. Dobro osećajući nemoć centralne vlasti, a pogotovo Uroševu neodlučnost, Vojihna i Uglješa odluče da Jelenu proteraju iz Sera. No, oni sami to nisu mogli učiniti i stoga nađu saveznika u Matiji Kantakuzenu, sinu Jovana Kantakuzena, koji je vladao istočno od Vojihne. Zavera je imala sve izglede za uspeh, jer je dobijen pristanak i saradnja arhonta grada Sera (najverovatnije baš sam Uglješa), a tu su bile i udružene snage kesara Vojihne i Matije Kantakuzena.

Evo kako je to sve išlo. Početkom leta 1356. godine kesar Vojihna pošalje glasnika Matiji Kantakuzenu po kojem mu poručuje spremnost da ovome (Kantakuzenu) preda grad Ser sa caricom i svime onim što je u njemu. Vojihna mu obećava da ova akcija neće biti teška, budući da se već duže vreme sprema, a obezbeđen je i pristanak zapovednika tvrđave u Seru (Uglješe, najverovatnije). Zbog ozbiljnosti situacije Vojihna traži od Kantakuzena da ne okleva mnogo, ali da mu i javi unapred dan za akciju, ne bi li i on (Vojihna) spremio svoje čete. Kantakuzenu nije trebalo mnogo da se odluči, pa je odmah javio Vojihni da sa vojskom stiže za trideset dana. Međutim ni on sam nije imao dovoljno vojnika za ovu akciju, pa se stoga obratio svome zetu Turčinu Orhanu za pomoć. Ovaj očigledno nije znao za kakve potrebe Matiji treba vojska, pa mu je umesto pouzdanih ratnika dao oko pet hiljada običnih pljačkaša i razbojnika. Čim je ova horda stigla Matiji on je video sa kakvim ološem ima posla. Njih nikako nije smeo držati besposlene, jer bi u protivnom odmah počeli otimati po njegovim zemljama, a to je sada značilo da više nema vremena za čekanje da se njegova (Matijina) vojska okuplja. Stoga Matija sa ovim razbojnicima krene na Ser znatno ranije od onih dogovorenih trideset dana kako je već javio Vojihni. Da bi se izbegla zabuna on pošalje glasnika da javi Vojihni da stiže nešto ranije, ali glasnik ne nađe Vojihnu u Drami. U međuvremenu i carica Jelena je osetila da se nešto dešava, pa je stoga od sina, cara Uroša, zatražila pomoć i on joj bez ikakvog premišljanja pošalje jedan jak odred dobrih ratnika. Upravo na tu vojsku cara Uroša koja je išla u Ser, naleti kesar Vojihna koji se tu zadesio po nekom svom poslu. Vojihna se ovoj vojsci pridružio i ne znajući šta je njena svrha, a da ona ide u Ser da bi pomogla carici Jeleni protiv Matije Kantakuzena nije mu na pamet padalo, jer je bilo još dosta vremena do dogovorenog roka od trideset dana. I, kako to sudbina ume često da odredi, baš taj srpski odred sa Vojihnom, ni manje ni više nego naleti direktno na Matiju Kantakuzena i njegove Turke. Turci su se već po svom starom običaju raspršili radi pljačke, tako da u prvom sudaru sa Srbima ne samo da nisu bili kompletni, već su delovali i zbunjeno. U tom metežu Srbi ubiju turskog vođu, ali zbog svoje malobrojnosti na kraju su morali da se sklone iza tvrdih zidova Sera.

Sam Kantakuzen zauzme logor nedaleko od Sera, očekujući da se vrati ostatak njegovih Turaka koji su se rasuli pljačke radi, pa stoga nisu bili prisutni u ovom prvom vojnom sudaru. I tada je došlo do kobne zabune. Od Turaka koji su vraćali iz pljačke, pomisle Turci koji su bili sa Kantakuzenom da su to Srbi koji ih napadaju pa se bez razmišljanja razbeže. Sada je Matija Kantakuzen odjednom ostao sam, ali nije gubio nadu već krene da sakupi svoje razbegle Turke. No, sada su njih već počeli da progone stanovnici ovih krajeva, sveteći se za njihovu nedavnu pljačku. Ispred grada Filibedžika uskoro građani uhvate i Matiju koji se sa konjem sakrio u obližnji tršćak. Bilo je to kao lov na divlju zver, a upotrebljavani su i lovački psi. Za to vreme Vojihna sigurno nije mirno spavao jer je postojala opasnost da se carica Jelena dočepa Matije Kantakuzena koji bi u želji da spase svoju kožu mogao carici da ispriča ko je zapravo inicijator ovog celokupnog poduhvata. Stoga je veoma požurio da uhvaćenog Matiju Kantakuzena preuzme što pre i da ga skloni što dalje od carice Jelene, kojoj bi uhvaćeni zarobljenik, kao vrhovnoj zapovednici, po pravilu trebalo da bude predan. No, ni ona nije mnogo zatezala pitanje oko Matije pa je Vojihna mogao Matiju Kantakuzena da za skupe pare proda vizantijskom caru, kome je i te kako bilo stalo da se ovoga dočepa. Ipak, na kraju ovaj poduhvat je samo Kantakuzenu naneo štetu, jer je vizantijski car, za vreme Matijinog zarobljeništva uspeo da mu preotme svu zemlju.

Svi ovi gornji navodi su ovde predstavljeni na osnovu zapisa Jovana Kantakuzena tako da su kao takvi veoma diskutabilni. Sasvim je sigurno da je bilo pokušaja od strane Matije Kantakuzena da uzme ovu oblast i da je takav pokušaj završen njegovom katastrofom. Sve to i da je hteo, Jovan Kantakuzen nije mogao da sakrije, ali diskutabilni su oni momenti koji na neki način opravdavaju Matijin neuspeh. Pomalo dramatično deluju svi oni momenti kada se on dogovara sa kesarom Vojihnom i arhontom Sera (Uglješa?), a kao odlučujući momenat za propast ovog poduhvata Jovan Kantakuzen navodi to da se Vojihna nije nadao da će Matija tako brzo krenuti na Ser, pa je to bio osnovni razlog zašto ga nije pomogao. Ako je to svi zaista tačno, onda to sasvim slikovito govori o tadašnjim velikašima cara Uroša i njihovoj spremnosti da izdaju čim im se ukaže zgodna prilika i opipljiva korist. Međutim, isto tako vidi se i da je Uroševa ruka ipak bila teška jer Vojihna nije imao hrabrosti da svoju izdaju i završi, već odjednom ponovo prelazi na carevu stranu. To bi trebalo da znači da je još u to vreme vlast Uroševa ipak bila dovoljno jaka, a on sam pokazivao dovoljno odlučnosti.

---

Najpre, podršku Vukašinu, ali i Uglješi, pružala je carica mati Jelena. Kakvu je ona računicu u svemu ovome nalazila nije baš tako lako otkriti, tim više što će nju, samo par godina nakon smrti kneza Vojislava, baš Uglješa, kojeg je tako svesrdno pomagala, nemilosrdno oterati iz Sera i preuzeti tu oblast. Ona je pružala podršku Mrnjavčevićima isključivo zbog svoga samoljublja, a da je ono bilo veliko, videlo se iz njenog celokupnog života. Dok je car Dušan bio živ, ona je imala i te kako veliku ulogu u političkom životu Srbije, a nakon njegove smrti požurila se da zavlada serskom oblašću i time na sebe navukla mržnju kesara Vojihne, koji je imao istu takvu ideju. Od samog početka ona je sa novim carem, svojim sinom, Urošem sarađivala veoma dobro, ali su vremenom ti odnosi između njih ipak zahladneli, no ipak nikada u tolikoj meri da bi ih potpuno raskinuli. No, vremenom carica Jelena se potpuno osamostalila u serskoj oblasti, ali to je imalo za posledicu da je izgubila sav uticaj na svoga sina, cara Uroša. Ona je verovatno najbolje od svih poznavala svoga sina i bila i te kako svesna da se radi o neodlučnom čoveku, pored kojeg će se carstvo rasuti. Verovatno je i to razlog da je požurila da zavlada serskom oblašću što pre znajući da njen sin neće imati snage da je u toj njenoj nameri spreči. Na kraju je u tome i uspela, međutim sada je bila suviše daleko od sina na kojeg odlučujući uticaj ima knez Vojislav. Osim onog najnužnijeg poštovanja prema njoj kao bivšoj ženi svoga gospodara, cara Dušana, kojem može da zahvali svoj sadašnji uspon, knez Vojislav nije pokazivao ništa više. To je osetila i ona, ali zbog toga što je knez imao odlučujući uticaj na cara Uroša, carica je bila potpuno nemoćna. Dakle našla se odjednom izvan svih odlučujućih događaja u kojima je sve do tada uzimala tako rado punog učešća. Tada je i te kako osetila koliko je politička sudbina prevrtljiva, no prave posledice tek će da doživi. Ostale su joj samo spletke, što je ona i iskoristila.

Ona nije mogla da drugačije utiče na to da smanji vlast i uticaj kneza Vojislava, osim da pronađe nekog drugog velikaša kojeg bi podržala i na taj način ga suprotstavila moćnom knezu i time ga postepeno istisnula. Najpogodnija ličnost za to je bio Vukašin, koji je baš u to vreme u Makedoniji formirao svoju oblast i nije bio daleko od serske oblasti. S druge strane, on je bio rođeni brat Uglješe, koji je boravio kod nje u Seru i čiju sposobnost ona nije mogla a da ne primeti. Najverovatnije da je preko Uglješe ona i nešto bolje upoznala Vukašina, koga je do toga momenta mogla znati samo površno. Tu je njoj sigurno sunulo kroz glavu da bi svojom podrškom mogla Vukašina da uzdigne na dvoru cara Uroša i da preko Vukašina ostvari na sina uticaj koji do tada nije imala. Ipak, nije nikako nemoguće ni to da su lukavi Mrnjavčevići uspeli da njoj nametnu tu ideju, pa je ona celu tu stvar gurala misleći da je njena. Međutim, tu se očigledno preračunala, jer su i Vukašin, ali i Uglješa imali svoje sopstvene planove pa se do kraja desilo da umesto da ona iskoristi njih, oni su iskoristili nju. No, u to prvo vreme nakon smrti kneza Vojislava oni sarađuju veoma dobro i činilo se da je sada pravi trenutak da se Vukašin progura na ono mesto koje je do tada držao knez Vojislav.

S druge strane, ni braća za sve ovo vreme nisu sedela skrštenih ruku. Osim što je Vukašin postepeno, ali ipak nešto usporeno, proširivao svoju teritoriju, Uglješa je postao veoma bitna ličnost u Seru i postepeno istiskivao caricu Jelenu. Isto tako, oni su pomoću porodičnih veza na svoju stranu privlačili i jedan značajniji deo važne vlastele. Na prvom mestu, sam Uglješa, bio je oženjen sa ćerkom kesara Vojihne koji je gospodario Dramom. Sa Balšićima su uspostavljeni odnosi zahvaljujući ženidbi Vukašinove ćerke Olivere sa Đurđem Balšićem. "S kraljem Vukašinom su živeli u miru, jer je Đurađ imao za ženu njegovu kćer Milicu,..." (Mavro Orbin). Orbin greši ovde u imenu, budući da se Vukašinova ćerka zvala Olivera, a ne Milica. Vukašinov sin Marko (Kraljević Marko) bio je opet oženjen sa ćerkom Hlapena koji je bio namesnik u severnoj Grčkoj. Po svemu sudeći bila je uspostavljena i porodična veza Uglješe i sevastokratora Vlatka. Sva ova vlastela, povezana porodičnim vezama, međusobno se pomagala u formiranju svojih oblasti, tako da su oni predstavljali i te kako jak blok. Što je još važnije, oni nisu ni malo oklevali, tako da nakon smrti kneza Vojislava počinje odmah i pohod Vukašina ka glavnoj poziciji u Srbiji. Doduše, tu sada i nije trebalo mnogo toga učiniti da bi se to postiglo, jer i do tada je Vukašin bio najsnažniji nakon kneza Vojislava, tako da je nakon kneževe smrti trebalo samo zauzeti njegovo mesto. To je učinjeno toliko brzo da pomalo i iznenađuje sa koliko je lakoće car Uroš pao pod uticaj Vukašina.

Već četiri meseca nakon smrti kneza Vojislava (januar 1364.) imamo svedočanstvo nove snage Vukašinove. Naime, Dubrovnik je pokušavao da na neki način otvori trgovačke puteve kroz Zetu, koju su držali Balšići i da bi to uspeli oni se obraćaju Balšićima, što je normalno jer su oni držali ovaj kraj. Međutim, pomalo iznenađuje to što se oni obraćaju ni manje ni više već Vukašinu, tražeći od njega da se on zauzme kod Balšića. Dakle, Dubrovnik to ne traži od cara Uroša, jer zna da je on nemoćan, ali kao veoma spretni političari, znaju ko im može stvarno pomoći, odnosno znaju ko je prava snaga u Srbiji. Osim toga što je najmoćniji u Srbiji i što može učiniti i ono što car ne može, Vukašin ima i porodične veze sa Balšićima, što ga čini još pogodnijim za pomoć Dubrovniku.